Међународни дан матерњег језика обиљежава се сваке године 21. фебруара. Овај датум је нарочито значајан за Босанце и Херцеговце који живе широм свијета и покушавају одржати везе са домовином. Управо због тога основане су бројне босанске допунске школе, а једна од њих је и у склопу BH Community у Лондону, Велика Британија.

Професорица босанског језика и књижевности Едина Кикић је тренутно запослена као наставница у овој школи, у којој се настава одржава онлајн путем. Дипломирала је на Универзитету у Тузли, на одсјеку Босански језик и књижевност. Поводом Међународног дана матерњег језика упутила је писмо Босанцима и Херцеговцима, гдје год они били.

“Сваки језик је уједно и носилац свих оних обиљежја која чине једну културу. Сваки језик је пут уз помоћу којег ми упознајемо и прихваћамо оног другог. Концепт гостољубивости је итекако једна од значајки босанске културе. Ми прихваћамо госта који доноси нешто ново, увид у нову стварност у другачији начин рада. Учење новог језика је својеврсно путовање у другост. И природно је да шири контекст разумијевања, а то је у својој бити задаћа доброг образовања.

Нови језик је нова боја у нашој стварности; за дјецу која имају матерњи језик у земљи у којој им заправо неће бити први језик којим се користе, ситуација је сложенија. Нико у њиховом окружењу осим њихове породице не говори њиме, јер правила једног језика као што је босански нису нимало једноставна. Али он пружа увид у разумијевање њихових родитеља; свих оних ситуација које су их довеле до кључног тренутка у којем су се одлучили или пак били присиљени на живот у новој земљи. То у овом случају значи и увид у једну културу са веома комплексном хисторијом.

Родитељи посматрају своју дјецу која одрастају у том културно-језичком двојству и дјеца постају веза са земљом коју сада настањују и која је њихов дом. Заузврат, уз помоћ језика којим говоре њихови родитељи, дјеца стичу ултимативно разумијевање хисторије својих родитеља. То је процес који неминовно обогаћује у оба смјера.

Босански језик се кроз дуга стољећа није чак имао право тако ни називати. Постоје приче о Босни, о њеним писцима, о мјестима гдје су одрастали; постоји ултимативно питање – ко су ‘моји’ људи и из које традиције потичем. Користити босански језик значи и уклопити се у ширу слику те наше заједничке приче у Босни и о нама, управо у овом тренутку.”

Извор: BH UK Network