Дервиш Хаџимухамедовић је археолог из Сарајева и студент Универзитета Колеџ у Лондону (Велика Британија), који је званично рангиран као трећи најбољи институт за археологију на свијету, с професорима који су водећи ауторитети, познати цијелој археолошкој заједници. Упоредо са својим дјеловањем на пољу археологије интерес је проширио и на заштиту наслијеђа, те од 2015. ради као координатор Међународне љетне школе “Млади и наслијеђе у Стоцу”.

Љубав према археологији приписује одрастању у Босни и Херцеговини, окружењу гдје су босанско културно наслијеђе, његове вриједности и опасности којима је изложено укључени у свакодневне разговоре и активности у његовом животу. Истиче да ништа љепше није могао изабрати као свој позив, те да се археологијом намјерава бавити до краја живота и допринијети унапређењу знања о археологији у БиХ.

– Моја мајка је, на сада опћеприхваћен а тада необичан начин, комбинирала своје родитељске обавезе са послом који је радила с великом одговорношћу и страшћу. У њеној канцеларији, чији су зидови били испуњени фотографијама босанског наслијеђа, сестра и ја смо писали наше задаће и забављали се читајући о босанском културном наслијеђу и цртајући га. Слободне школске дане и распусте проводили смо пратећи њене пројекте на археолошким локалитетима, хисторијским споменицима, изложбама, конференцијама. Било нам је забавно. Имали смо прекрасно дјетињство, испуњено љепотом и замишљањем чаробних прошлих свјетова, али и мноштвом привилегија да уђемо на мјеста на која могу ући само истраживачи, као што је Вилла деи папири у Херцулануму или врх куполе Аја Софије у току радова. Вјеројатно сам прије него што сам научио основне рачунске радње знао разликовати дорске, јонске и коринтске стилске редове, каже Хаџимухамедовић.

Какве могућности сте имали у Босни као један млади археолог?

– Док сам студирао, имао сам срећу да су моји професори са Универзитета у Сарајеву осигурали прекрасан пројекат међународне сарадње с циљем унапређења наставног програма археологије, у коме смо, осим од професора Аднана Бусуслаџића, Аднана Каљанца, Амре Шачић-Бећа, Селмедина Месиховића, учили од професора из Кембриџа, Берлина, Словеније, Србије, Хрватске и, као студенти, пратили те професоре на теренским истраживањима. На истраживању локалитета Закетуша код Сребреника сам први пут осјетио узбуђење археолога кад сам нашао кремени врх стријеле из касног брончаног доба. Тад сам и први пут судјеловао у примјени неинвазивних археолошких метода, које су биле значајне за освјетљавање дилема о постојању и простирању археолошког локалитета. Морам казати да припадам сретној генерацији студената археологије, који своје додипломско образовање нису могли имати на вишој разини вјеројатно ни на неким далеком старијим и познатијим студијима.

Оснивање Института за археологију при Филозофском факултету сматрам важним. Обавезу систематичних и заштитних археолошких истраживања треба законски и институционално укључити у планове развоја Босне и Херцеговине, спријечити незакониту градњу на неистраженим или већ познатим археолошким локалитетима, као и незаконито ископавање потакнуто црним тржиштем. Зато је важно да Институт буде ојачан и да му званична власт пружи све врсте подршке. Професор Аднан Каљанац и његов тим из Института су ме, као волонтера, укључивали у неколико пројеката на којима су радили. На тај начин сам имао прилику да судјелујем у примјени неинвазивних метода у археолошком истраживању, као што су даљинско зрачно снимање дроном, магнетометрија, георадарска снимања, снимања електричне отпорности, итд, што су предмети мог специјалистичког усмјерења. Примјена неинвазивних метода може значајно допринијети смањењу трошкова и скраћивању времена археолошких истраживања, као и заштити археолошких налаза.

Шта је оно што вас покреће?

– У послу којим се намјеравам бавити највећа покретна снага за мене су раскош и слојевитост босанскохерцеговачког наслијеђа, његова недовољна истраженост и забрињавајуће стање у којем се налази услијед законске и институционалне неуређености, непостојања одговарајуће стратегије укључивања археолошких истраживања и заштите културног наслијеђа у планове одрживог развоја. Политике разарања босанскохерцеговачке цјеловитости почињу од занемаривања, цијепања и погрешног интерпретирања и кориштења њеног наслијеђа. То је оно што ме опомиње и инспирира и у чему проналазим одговорност да, заједно са својим колегама и пријатељима, ма гдје био, доприносим унапређењу знања о овој земљи и стања у њој. Надам се да ћу то моћи радити овдје, у јаким институцијама и са мотивираним стручњацима. Ако то не буде могуће, гдје год будем, босанскохерцеговачко наслијеђе ће бити приоритетни интерес и предмет мог рада.

Када сам 2019. године наставио свој студиј на престижном Институту за археологију при Универзитету Колеџ Лондон, једном од најбоље рангираних студија те врсте у свијету, у лабораторијима и у библиотекама које пружају највећи истраживачки комфор, нисам престајао мислити како моји сарајевски професори успијевају, у увјетима који су неуспоредиви са оним што нуде велики свјетски центри, пренијети знање које није занемариво. У Лондон сам отишао захваљујући Шевенинг стипендији коју сам добио након што сам примљен на студиј примјене геоинформацијских сустава у археологији, процесуирања података и истраживања комплексности археолошких пејзажа кроз препознавање одређених образаца, који су важни за сувремена истраживања. То је приступ који у нашој земљи није примјењиван, а моје знање стечено на њему може значајно оснажити напоре тима стручњака који настоје унаприједити археологију у Босни и Херцеговини.

Како Енглези доживљавају БиХ?

– Научници и професионалци у пољу археологије на мом универзитету у Лондону нашу земљу доживљавају као један од најзначајнијих и најпотентнијих европских простора за археолошка истраживања, као један од слабо истражених простора, и као један од простора гдје је степен угрожености археолошких локалитета на највишој разини, а капацитети – законски, институционални, кадровски, па и политичка воља за њихово унапређење – на најнижој. Мој професор Ендрју Беван био је обрадован могућношћу да кроз мој завршни пројекат буде показан потенцијал који савремене методе пружају у истраживању босанског наслијеђа, његове заштите и његовог укључивања у тијело глобалног знања о свијету, гдје сад постоји велика празнина.

Реците нам нешто о Међународној љетној школи “Млади и наслијеђе у Стоцу”? Планирате ли неке нове пројекте у будућности?

– Богато културно-хисторијско наслијеђе овог малог града је систематски уништавано за вријеме рата. Упоредо с процесом повратка избјеглих, започела је и обнова разорених објеката. Најважнији пројект едукације о вриједностима тог наслијеђа за процес обнове је покренут 2006. године. Кроз 15 досадашњих школа, кроз едукативне и практичне радионице прошло је 500 младих људи из свих дијелова Босне и Херцеговине и остатка свијета. Радили смо на обнови столачких џамија, воденица, сахат куле,запуштених гробаља, али и малих вернакуларних објеката. Ти мали објекти, названи ХИДР – Куће међународног дијалога и истраживања, данас су базе наше Школе. Кроз радионице традиционалних заната и знања, едукацијске радионице стручњака са најбољих свјетских универзитета, али и рад са локалном заједницом, млади људи имају прилику из прве руке учити о вриједности наслијеђа, материјалног и нематеријалног, и значају његовог очувања. Школа се одржава сваке године у јулу и аугусту.

Пројекат је својим досадашњим резултатима, превазишао границе босанскохерцеговачких интереса. Нашу мрежу чини око 700 младих људи из око 40 земаља свијета. Ове године смо имали онлине Школу и рекапитулацију досадашњих резултата с обзиром да смо обиљежили 15 година рада Ми тренутно радимо на плану активности за наредних 10 година и он је усклађен са УН циљевима одрживог развоја – Агенда 2030. Озваничит ћемо мрежу алумнија Школе и неке од њих укључити у Програмски савјет. То је велики потенцијал. Дио наших програмских циљева је интензивније укључивања људи поријеклом из Босне и Херцеговине у рад Школе, или као полазника, или као предавача.

Какво је Ваше мишљење о образовном систему у Босни и Херцеговини? 

– Овдје морам раздвојити лично искуство, које је било јако добро, с обзиром на цијели низ околности, од опћег знања о нашем образовном систему. Тај систем осликава још увијек трајуће настојање разарања босанскохерцеговачког друштва, његове раскошне различитости  и снаге која из тога проистиче. Бројни су сјајни појединци који раде у образовању, али систем је врло слаб, на њему се преламају политичке грабежљивости. Не видим никакво настојање на унапређењу просторних, училишних капацитета; професори су немотивирани – од примања, преко увјета рада, до потицаја истраживању; не постоји јасно успостављена веза између образовања и науке нити потребан јавни потицај за науку; не постоји здрав такмичарски дух међу наставницима у пројектима и публикацијама; рад са студентима не подлијеже сталном унапређивању метода и испитивању постигнутих резултата; студентски парламент је потпуно у канџама најретрограднијих политичких манипулатора… Уз то, бројне тврдње о плагијаризму, непотизму, корупцији остају нагађања којима се нико не бави. То су тако озбиљне тврдње о опасностима које могу имати дугорочне посљедице у свим сегментима босанскохерцеговачког друштва да заслужују хитно испитивање и, или одбацивање тврдњи као неоснованих, или процесуирање оних који судјелују у тим процесима ако се тврдње покажу оправданим. Нема значајнијег питања за будућност овог друштва од рјешавања проблема у образовању. Спасити систем образовања и извући га из амбиса у коме је сад најсигурнији је и најнеопходнији пут у спас овог друштва.

Преузето: МојаБиХ