Да се марљивим радом, упорношћу и љубављу према ономе што волите, може успјети, доказ је и млада научница Селма Вејзагић из Сарајева која тренутно учествује у једном од веома значајних и интересантних европских истраживања која би требала помоћи бољем сутра наше планете, а имају, итекако, везе са Босном и Херцеговином.

Животна прича ове младе научнице и истраживачице, коју смо чули, док се са групом европских истраживача/ица налазила на француско-њемачкој граници, дубоко нас је дојмила.

– Рођена сам 1990. године у Сарајеву, гдје сам одрастала у скромној хранитељској породици, након што су моји родитељи погинули у рату, прича Селма Вејзагић. Ту сам завршила основну школу и гимназију природног смјера. Била сам велики заљубљеник у језике, хисторију, културу религија те биологију и физику. Моје жеље су се често мијењале, па сам свако мало хтјела постати нешто друго, јер су ме финансијске могућности и материјална ситуација у нашој земљи спречавале да радим на даљњем усавршавању, као и већину младих људи у домовини.

Мене и још двоје ученика предложило је Научно-наставно вијеће за упис на Амерички универзитет у Сарајеву. Положила сам пријемни испит, али сам одустала од стипендије од 100.000 долара и пријавила се на уписни рок на Шумарском факултету, јер себе нисам видјела у “праву”. Муку сам мучила око уписних и осталих разних трошкова које са собом носи факултет и сам живот, јер је помоћ наше земље скоро никаква за дјецу без оба родитеља. Око уписних трошкова увијек ми је помагао Шумарски факултет, а двије школске године сам била стипендисткиња “OGBiH”.

И додипломски и магистарски рад одбранила сам на матичном факултету, код сјајних професора/ица – великих људи, а то су проф. др. Фатима Пустахија и проф. др. Тарик Трештић. Мој ментор на едукацијском усавршавању је проф. др. Далибор Баллиан. Пуне двије године, након што сам магистрирала, радила сам на изучавању фенологије и морфологије липе, затим на истраживању дивљачи, ловишта и узгоја животиња.

Никада нисам одустала од бављења научно-истраживачким радом. Кад сам добила њемачку стипендију за младе научнике/це, морала сам да се преселим, иако сам већ била започела школовање у области информатичких технологија. Иако је њемачка комисија предлагала да идем на велики Маx Планцк институт, ускоро сам се нашла у софистицираном, баварском лабораторију, у подножју Алпа, на њемачко-аустријској граници, радећи на дугогодишњем пројекту, који је припрема за мој докторат из шумарске генетике.

Тренутно сам једина истраживачица која истовремено ради на морфолошкој, фенолошкој и генетичкој анализи чак три врсте липе и њихових хибрида, са главним популацијама у нашој земљи, те са контролним популацијама у Њемачкој и Турској. Дошли смо до фантастичних резултата, о којима, из научних разлога, не можемо много прелиминарно говорити. Врста сложеног узорка стабала коју смо професор и ја креирали прва је ове врсте, а прије нас су нешто слично радили Британци у једној античкој шуми липе. Међутим, они методолошки нису ни близи комплексности нашег узорка. Оно што је за мене посебно важно је резултат који сам врло брзо постигла у баварском лабораторију, а то је да сам примијенила и модификовала методу екстракције ДНК из љепљивих пупова сребрнолисне липе, према инструкцијама професора Баллиана, што је јако тешко код ове комплициране врсте. Ту методу назвала сам Вејзагић-Баллианова метода екстракције ДНК. Истражујући утјецај климатских промјена на наше липе, дошла сам до спознаја о узроцима смањења површина под шумама липе на овом европском територију те о стварном разлогу ширења букве.

Наша домовина је европски Амазон и живући лабораториј за научнике/це свијета. Од 100% познатих врста у Европи, око ½ њих је само у Босни и Херцеговини. Прије неколико дана сам разговарала са сјајним њемачким научником о популацији нашег шакала, који је због климатских промјена мигрирао преко Хрватске и Словеније, чак до врха Њемачке.

Не знам на чему ћу моћи радити када дођем у БиХ, јер немамо генетичке лабораторије. Позитивна сам, али и реална, мада, опет, дат ћу свој максимум да завршимо писање пројекта изградње Прихватилишта за дивље звијери, мега пројекта који је покренуо Ловачки савез, за који пишем чланке редовито.

Млади у нашем друштву су свјесни нашег богатства, али немају воље и моралне подршке да се боре. Истина је да мало водимо рачуна, јер немамо планова и стратегија, посебно у екологији, науци и струци, и рјешење је да се увежемо.

Комплетан чланак можете погледати на линку:

https://mojabih.oslobodjenje.ba/mb/zivotne-price/selma-vejzagic-naucnica-iz-sarajeva-nasa-domovina-je-evropski-amazon-628180

Извор: Моја БиХ