Мирсада Симцхен – Кахримановић је данас успјешна пословна жена у СР Њемачкој. Успјех је постигла марљивим радом и свакодневним усавршавањем. Имала је само 13 година када је с мајком и сестром морала напустити родни крај и побјећи у ову земљу. Мирсада је написала и књигу Дјевојчица из логора Трнопоље, причу о тринаестогодишњој босанској дјевојчици која је свједочила избијању рата, у  мају 1992. године. Под гранатирањем српске војске морала је побјећи из родног мјеста. Бијег од куће на крају је завршио у концентрацијском логору Трнопоље.

 

СУРОВА СТВАРНОСТ

 

– У Њемачкој сам нашла уточиште и свој начин како да боље живим свој живот. Сада сам овдје код куће. С друге стране, ја носим босанско дјевојачко презиме Кахримановић јер сам рођена у Босни, у мјесту Козарац 1979. године. Своје дјевојачко презиме носим с великим поносом јер сам у рату 1992. године изгубила оца и многе суграђане/ке, а кроз своје име и презиме остајем везана уз оца и домовину. Моја два презимена, Симцхен – Кахримановић, представљају и моју домовину Босну и мој нови дом у Њемачкој, каже Симцхен -Кахримановић.

 

СИГУРНО СЕ СЈЕЋАТЕ ПРВИХ ДАНА И ГОДИНА НАКОН ДОЛАСКА У ЊЕМАЧКУ. КАКО СТЕ СЕ НАШЛИ У ОВОЈ ЗЕМЉИ И ЧЕГА СЕ НАЈВИШЕ СЈЕЋАТЕ ИЗ ТОГ ПЕРИОДА?

 

– Заједно с мајком и сестром успјела сам побјећи из концентрацијског логора, након чега сам се тједнима скривала у близини родног града. Због такозваног “етничког чишћења” све три смо у јулу 1992. биле присиљене напустити домовину Босну и Херцеговину, а из земље смо одведени задњим транспортом у замјену за српске заробљенике. У јесен 1992. године стигла сам у Њемачку с тешким физичким злостављањем из концентрацијског логора и дубоко трауматизирана. Без икакве обраде искустава, морала сам се суочити са стварношћу обвезног њемачког школовања. Иако нисам знала говорити ни ријеч њемачког, у школи су ме позвали да одмах дођем на наставу. Схрвана оваквом ситуацијом, трауматична искуства поновно су се догодила иза зидова школске зграде. Оно што је услиједило биле су досадне и исцрпљујуће године учења и интеграције као младе особе. Највише се сјећам да тада никоме и ништа нисмо значиле. Биле смо горе од најгоре биједе. Као избјеглице имале смо тзв Duldung.

 

ДАНАС ВАЖИТЕ ЗА УСПЈЕШНУ ПОСЛОВНУ ЖЕНУ У СР ЊЕМАЧКОЈ. ГДЈЕ СТЕ СЕ ШКОЛОВАЛИ И ШТО РАДИТЕ?

 

– Кад сам завршила средњу школу, нисам уопће била свјесна да сам у најгорој школи у новој земљи. Чекали смо да нас протјерају из Њемачке. Почела сам обуку за медицинску сестру, коју сам након осам мјесеци морала напустити, јер сам имала само Duldung (ограничени боравак), а Arbeitsamt (уред за запошљавање) ми је дао до знања да нема смисла да тамо остајем, а њемачко дијете нема мјеста за обуку. Имала сам срећу да се у 2000. години појавило ново занимање – Automobilkauffrau (службеница у аутомобилској индустрији). Нити једна тинејџерица није хтјела ући у тај занат, па ме прихватила kompanija Daimler AG Vertreter Burger Schloz. Учила сам и била врло дисциплинирана и жељна успјеха. Од фирме сам добила потврду да ћу имати стални посао, а потом и визу на двије године.

 

Након првих десет година, схватила сам да не желим заувијек бити нечија асистентица те сам с 31 годином одлучила наставити школовање. Након матуре у гимназији, с 34 године студирала сам пословну економију. Колеге и колегице који су студирали са мном имали су између 21 и 25 година.

 

Одувијек сам била одушевљена у управљању квалитетом и посвећена прецизном раду, због чега сам прије двије године одлучила пријећи у ДЕКРУ и тамо се школовала за ревизора. Радим као пројект менаџер за купце за ИСО стандарде, планирам и провјеравам све ревизије, казала је за БХД Инфо деск.

 

Izvor: Senzor.ba