Игор Дабић је рођен у Зеници. Дјетињство је провео у Завидовићима. Као дјечак 1991. године, на фестивалу Дјеца пјевају хитове, у олимпијској Зетри, пред 15.000 људи и уз директан ТВ пријенос, тадашње ТВ Сарајево, освојио је прву награду публике и другу награду жирија. И постао права мала звијезда којој се смијешила велика музичка каријера.

Међутим, живот се из темеља зна промијенити. Избио је рат и Игор је завршио у Њемачкој. У Штутгарту. Важи за успјешног бизнисмена с наших простора у овом граду. – У Штутгарт сам дошао с мамом и татом. У почетку смо мама, тата и ја живјели у стану од 32 квадрата. Само тата је мало знао њемачки. Као и сви странци који дођу овдје, а не знају бекнути њемачки, прво сам био принуђен научити језик.

Били смо на дулдунгу. Кад се рат завршио, било је: “Изволите, вратите се кући”. Ја сам имао потврду да ме, док сам на занату, не смију избацити из земље. Због тога сам, иако сам био за гимназију, ишао на занат за грађевинског техничара. Након тога сам завршио и занат за информатичара, а, онда, ентеријер и дизајн на Архитектонском факултету, тако да имам три занимања.

– Кад сам завршио други занат, отворио сам фирму. Моји су се вратили доље, од нечега се морало живјети. Почела је као мала фирма, с неколико клијената и расла је, тако да данас имам пуно посла. Данас када би ме неко питао, да ли би се вратио тамо гдје сам рођен, дефинитивно бих рекао не, јер је стандард и околина коју сам овдје изградио, једноставно много више од онога што је било. Човјек се навикне на привилегије, на стандард, а кад вас капитал прихвати, тешко се извући из тога.

– Једно вријеме се нисам бавио мислима о БиХ и бившој Југославији. Мој циљ је био изградити себи нешто на социјалном и егзистенцијалном нивоу. Посљедњих година поново сам почео контактирати наше људе и излазити у наше кафиће. Са друге стране, носталгија ме вуче. Коријени су коријени. Шта год други мислили о бившој Југославији, ја им кажем да смо ми били мала Европа и прије него што је Европа и постојала. Кроз музику сам схватио колики смо ми потенцијал. Не само у музици, него у свим областима. Упознао сам пуно људи с нашег простора који су овдје веома успјешни, у свим областима. Дакле, нисмо онакви каквима су нас представљали.

Моје мишљење је да заслуге за то припадају и добром едукативном школском систему који смо ми имали. Ми смо у основној школи учили неке ствари које се овдје уче у гимназији, учили два писма, ћирилицу и латиницу и још много тога позитивног.

– Тата је био музичар и имао је ’70-их година свој бенд „Паук“. Висио сам код њега у радиостаници Завидовићи, гледао тада МТВ и слушао музику разних жанрова. Тако је и дошло до тога да сам у децембру 1991. године био на такмичењу у Олимпијској Зетри и да пјевам пред 15.000 посјетилаца. Пренос је био на РТВ СА. Освојио сам прво мјесто, награду публике и другу награду жирија. То супер звучи, али од тога не би ништа. Рат је прекинуо моју музичку каријеру. Наравно, и данас волим музику. Музика је мултикултурална и дефинитивно спаја, а не раздваја људе.

– Ја сам вјечити позитивац и увијек задовољан. Живим са супругом Катхарином која је Аустријанка и сином Титусом кога ја зовем Тито. Прилагођени смо систему у коме живимо. Супругу сам упознао на студију. Медени мјесец смо провели у БиХ. Обишли смо Тузлу, Зеницу, Сарајево, Мостар, Бањалуку. Хтио сам јој показати у БиХ све љепоте и знаменитости које су ми пале на памет.

Обавезе ми не дозвољавају да често идем у Босну, али сваки пут кад одем, лијепо се осјећам. Поготово у Завидовићима у којима сам живио. Тамо ме неки људи још знају. Тамо је остало још мене. Ја вјерујем у карму и да, ако некоме нешто добро урадиш, вратит ће ти се кад-тад. Зато, никад не треба штедјети доброту.

Извор: Moja BiH