Бакалаурет је завршио на Машинском факултету Универзитета у Сарајеву, мастер студије у Пекингу на Пекиншком институтуту за технологију са истраживањем и примјеном модалних декомпозиција на токове флуида у компресорима и турбинама.

До сада је објавио неколико научних радова, радио је на развијању платформе за босански језик на телефонима Xiaomi, директор је развоја новог пројекта компаније Дерубис Yацхтс – камп-приколице и члан Савјетодавног одбора 3. гимназије Сарајево. Као студент, био је најмлађи учесник највећег скупа математичара у БиХ. У међувремену је успио савладати кинески језик.

– Иако сам свјестан да је тешко сагледати себе и казати потпуну истину о својој особности, вјероватно бих рекао да сам човјек који вјерује у добро и племенито, у друго и другачије и у ново и различито. Вјерујем да у контексту свог дјеловања то и доказујем, али сигуран сам да још много тога тек треба доћи.

И да, играо сам стони тенис у Кини на многим такмичењима студената. То је засигурно најпосебније искуство које ме на неки начин одредило. Иако су за мене тај рекет и лоптица увијек били више од спорта, били филозофија и поглед на живот који на велика врата уводи културу побједе, али и пораза, они су ме научили и још нечему – да и кад губиш, добијаш! А шта је, уствари, најважније схватити? Неке мечеве једноставно не побиједимо него их онај други изгуби – каже Хаџић.

Ваш живот се почео мијењати када сте успјели своје школовање наставити у Пекингу. Тотално нова средина, нова култура, језик, па чак и писмо. Како сте се навикли на све то?

– Навикао сам се изненађујуће брзо. Мада, вјероватно одлазак у Пекинг никада нисам перципирао као нешто страшно, већ само као нешто изазовно и другачије. Испоставило се да је све, само још много, много боље него што сам могао и сањати. Иако је била у питању нова средина, лако сам се идентифицирао с пријатељима, било другим странцима или Кинезима, јер су нас у једном смислу спајала и приближавала иста увјерења. Жеља за напретком и бољитком је оно што преовладава у таквим срединама. То је оно што покушавам приближити и својим пријатељима и сарадницима у БиХ. Био сам довољно сретан јер сам раније играо стони тенис, тако да ми, када сам отишао у Кину, проналазак клуба није био тежак задатак. Постао сам члан универзитетског тима, па сам често био окружен искључиво Кинезима, што ми је представљало посебну радост и задовољство.

У Кини све почива на филозофији вјере у рад, знање и учење, грађење новог и бољег, и то да нема тога што човјек не може. Они стољећима вјерују и слиједе поруке природе. Тако су настале палаче сунца и раја, вртови хиљаду ружа. Одатле су онда настала и вјеровања како се граде куће и зашто се прати сунце. Вјечно траје моја радост због осјећаја да сам тамо био добродошао, да сам пронашао сродне душе, да сам истински научио цијенити вријеме као једини ненадокнадив ресурс у животу, да се нигдје као ту не може осјетити да се људи рађају да буду пријатељи без обзира на расу, боју коже и језик.

Студиј у Кини дошао је као логичан наставак мога трагања за изазовом који ће у коначници одговорити на неке моје професионалне жеље, преиспитати досадашње досеге и отворити нове перспективе. Непроцјењиво међународно искуство стечено само је једна степеница у обликовању мог професионалног профила, али с јасно издиференцираним афинитетима и прецизно одабраним областима у којима желим наставити своју едукацију.

С друге стране, посао који сам радио док сам студирао спојио ме с многим другим странцима, па ми је то унијело и једну другу димензију у цијело то искуство. Схватио сам да различитости између наших средина заиста постоје, али да сви тежимо ка истом – пријатељству и љубави.

Успјели сте савладати и кинески језик, за који кажу да је један од најтежих на свијету. Да ли је заиста толико тежак и колико је Вама требало да га научите?

– Истина је да сам научио, али рекао бих сам на једном скромном нивоу. Добио сам потврду за Б2 ниво, али ту свакако не планирам стати. Аргумент да се језици уче цијели живот може се направити за било који језик, али то некако посебно вриједи за кинески језик. Међутим, вјерујем и да се са скромним познавањем кинеског (око 2.000 знакова) може сасвим пристојно живјети у Кини. Што се тиче учења, заиста сам пронашао нешто што ме трајно усрећује у учењу кинеског. Прије сам учио друге стране језике, али ништа не могу поредити с учењем кинеског. Овдје подвлачим ријеч учење. Дакле, процес учења кинеског језика је толико посебан и занимљив, па онда резултати долазе сами. Тестови су само формална мјера колико смо напредовали у томе чиме се бавимо. Не мислим да је кинески тежак ако га учите с љубављу и ако проникнете у његову логику. Учим кинески сада већ скоро три године и увијек изнова и изнова сусрећем нешто ново и другачије. То је оно и што ми не да мира и што ме тјера да дневно научим макар неколико нових знакова.

Гдје сте тренутно запослени и на којим пројектима радите, односно на које сте пројекте до сада највише поносни?

– Тренутно радим на пројекту изградње и конструкције камп-приколица у фирми Derubis Yachts. Надам се да ће постати понос свих нас јер је индустрија камп-приколица изазовна и ништа мање захтјевна од било које друге индустрије у оквиру аутоиндустрије. Идеја изградње камп-приколица јесте идеја окупљања многих фирми и појединаца око истог пројекта, а све у сврху побољшавања имиџа Босне и Херцеговине у Европи и у свијету, као и побољшавања стања ума и укупног стања друштва. Посебно се надам да ће ово потакнути друге младе људе да праве дословно све што пожеле и тако допринесу развоју свијести о иновацији и развоју властитих производе, што у коначници може имати само позитивне ефекте. Овај пројекат може потврдити да је све могуће – чак и у овако тешким околностима у којима живимо.

С друге стране, члан сам Савјетодавног одбора при 3. гимназији Сарајево. На тај ангажман сам нарочито поносан јер ме рад и помагање млађима истински испуњавају. Иако сам далеко најмлађи у том одбору, пресретан сам што ме остали чланови прихватају као једнаког и сигуран сам да ће наш рад донијети добре резултате у наредном периоду. Споменуо сам Одбор јер је од круцијалне важности да наше образовање дигнемо на један нови ниво како бисмо утицали на генерације али и појединце који ће носити наше друштво у јако блиској будућности.

Планове је незахвално правити, поготово када нам живот покаже како је све непредвидљиво, као у години пандемије, али сваки успјешан човјек их мора имати. Па гдје, Кериме, себе видите за пет година?

– Трудим се планирати увијек, али не знам да ли икада иде све (или ишта) према плану. Свакако, желио бих допринијети развоју аутоиндустрије у БиХ на различите начине у годинама које долазе. Кроз развој аутоиндустрије, могуће је развити и многе друге индустрије, и тако створити велики број образованих и стручних људи који могу радити у БиХ потпуно једнаке послове (па и по плаћи) као и било гдје друго. Такођер, желим свима показати да је могуће успјети и радити у БиХ и тиме допринијети и повратку дијаспоре у нашу земљу.

Ипак, ако ми се пружи прилика, своје формално образовање наставит ћу на неком свјетском универзитету који ће ми омогућити усавршавање знања која ћу по повратку преносити на нове генерације у Босни и Херцеговини.

Само тако, цјеложивотним учењем, могу остати конкурентан на тржишту рада, али и с друге стране, само тако могу бити миран и сретан знајући да сам учинио све да постанем све што сам икада желио постати.

Аутор: Мерима Чустовић

 

Извор: faktor.ba