Између 50.000 и 100.000 Босанаца и Херцеговаца живи у Аустралији. Може се рећи да је босанскохерцеговачка дијаспора у овој држави данас веома добро успостављена миграциона заједница која је била предмет великог интересовања многих истраживача из различитих дисциплина, укључујући антропологију, историју, социологију, демографију и економију.
Један до позитивних примјера заједништва, слоге и љубави према домовини је хор “Модра ријека”, основан на иницијативу госпође Слађане Хоџић.
Слађана је рођена у Сарајеву, а по занимању је професорица музике. Значајан дио њене каријере посвећен је раду са хоровима – како у Сарајеву, тако и у Аустралији. Добила је многа признања, а као највеће издваја медаљу Савеза аматерских друштава БиХ. И након почетка агресије на Босну и Херцеговину Слађана наставља да ради, овај пут као професорица у школама. Поред тога оснива и женску вокалну групу која је вјежбала у подрумима, гдје је, каже наша саговорница, на свој начин покушавала олакшати живот омладини.
У Аустралију је са породицом стигла 1995. године, а свој долазак у нову земљу пореди са почецима десетина хиљада бх. избјеглица.
– Није ријеч само о борби за егзистенцију у новој средини, култури, језику, већ и борби да своје синове изведем на прави пут, прича нам Слађана која је по доласку у Аустралију почела волонтирати у босанској школи.
Захваљујући увезивању са великим бројем наших држављана у новој средини, 1997. је дошла на идеју да оснује женски бх. хор у Сиднеју. Тако је Хоџић постала диригентица и директорица “Модре ријеке”, хора чије су чланице биле избјеглице – многе са тешким трауматским искуствима.
– Разумијемо се јер и ја стигла из опкољеног Сарајева, ријечи су којима причу о овом хору почиње Слађана.
Од тренутка оснивања хор је окупљао чланове различите животне доби, из различитих средина, различитог образовног нивоа и религијске припадности али са једном заједничком одлуком.
– Да наступамо као хор из БиХ, да развијамо узајамно поштовање, љубав и бригу једних према другима, као и да презентирамо БиХ кроз нашу културу, истиче диригентица.
Уложени труд и сјајну идеју убрзо су препознале аустралијске организације попут Мигрант Центер и STTARS (Сервис за третман и рехабилитацију оних који су преживјели трауму), па су се “Модрој ријеци” убрзо придружиле и жене из других земаља нашег региона. Кроз хор је од 1997. године прошло око 100 чланова, с обзиром да су у почетку и мушкарци били дијелом поставе. Како за хор није била потребна аудиција, сви су нашли своје мјесто у окриљу “Модре ријеке”.
Према ријечима директорице, у почетку су жене на пробама више плакале него пјевале, што и не чуди узмемо ли у обзир разлог доласка већине наших држављана у ову, од домовине, далеку државу.
– Знала сам да добра атмосфера, наступи и озбиљан и професионалан рад највише помажу подизању самопоуздања и сигурности. Тако смо први наступ имали већ након два мјесеца, а репертоар у којем су доминирале севдалинке, предлагале су саме чланице, док сам ја правила музичке аранжмане у складу са њиховим извођачким могућностима, присјећа се Хоџић почетака.
У рад хора ангажовали су се и чланови породица чланица хора, као и аустралијске организације – годинама је “Модра ријека” радила у окриљу већ поменутог STTARS -а, захваљујући чему се прочуло за хор. Наступа је било све више, а поводи су углавном били мултикултуралног карактера. Тако су забиљежена гостовања у Бризбејау, Голд Косту, Мелбурну, Перту, Канбери…
Слађана је 2010. одлучила отворити своју музичку школу у Сиднеју – “Legato Music Academy”. Убрзо су просторије ове школе постале меетинг поинт за чланице хора и мјесто одржавања проба. Иначе, хор је од постојања до данас одржао преко 500 наступа. Иако су чланице добијале донације и грантове, већину времена финансирале су се саме.
Хор наступа на програму SBS радија, добили су бројне награде и признања од стране бх. и аустралских организација, освојили су треће мјесто на такмичењу “Музика за живот” (“Music for life”), снимили су спот који је послужио као интермецо Амнестy Интернатионалу…
Занимљив тренутак у Слађаниној каријери је сарадња са аустралским глумцима, на избору музике и наступу на премијери представу Еве Енслер “Neccessary Target”. Познанство и рад са аустралском глумицом Кyм Веркое се наставио, па је Слађана обнашала функцију музичке директорице и вокалне солистице на представи “7 km North-East”, а у ту представу је наша саговорница повремено укључивала жене из хора.
– Иначе, Кyм Верко је са овом представом наступала и у Сарајеву. Заснован на овој представи, снимљен је филм Јасмиле Жбањић “Фор тхосе wхо цан телл но талес” (За оне који не могу да говоре), а главну улогу играла је Кyм, подсјећа Хоџић.
О величини хора говори и чињеница да су многи аустралски универзитети радили испитивања и магистарске тезе на искуствима “Модре ријеке”. А о његовом значају најбоље свједоче чланице које тврде како им је хор помогао више него било који психијатар или терапија.
Рад хора има и хуманитарни карактер, па је тако 2016. организован концерт на којем су прикупљена средства за Другу основну школу у Храсници. Сарадњу су озваничили и са хором “Севдалинка” из Мелбоурнy као и Амбасадом БиХ у Kанбери. Већ неколико година је “Модра ријека” дио фестивала “Пјесме без граница” у Сиднеју.
Иако жене из хора воле наступати за аустралску публику, наступи за Босанце и Херцеговце су им ипак најдражи.
– Никада не одбијамо позиве бх. заједнице и са радошћу им се одазивамо. Испратили смо све важније догађаје у Амбасади откако хор постоји. Амбасадори су се мијењали, али ми смо увијек били спремни да се организујемо и дођемо у наше мало парче БиХ у Аустралији, прича нам Слађана.
Хор тренутно броји 20 чланица. Често се организују тзв. отворене пробе којима се придруже пријатељи и породице чланица. За такве прилике припреми се храна и друже три генерације наших људи – родитељи, дјеца и унучад.
– Надам се да ће се наћи начин да “Модра ријека” настави тећи и када је више не могнем радити, искрено ће наша саговорница која се са својим колегицама, због изолације узроковане коронавирусом, дружи захваљујући Вибер групи путем које им пошаље неки нови музички аранжман. План хора је да сниме квалитетан студијски снимак и дођу у Сарајеву. Хоџић не крије жељу да се повеже са музичарима у Сарајеву, као и бившим члановима ФАМОС-а.
Многи музичари који живе у Аустралији дали су свој допринос раду хору – често без икакве финансијске накнаде. Међу њима су Жељко Мештровић, Невад Хаџић, Русмир Пикњач, Меша Јусуфовић, Едо Билал, Маја Поповић, Пера и Пера. Тренутни члан хора и Слађанина десна рука је хармоникаш Дени Херцег, а ту је и Хазим Казазић који наступе хоре већ годинама биљежи камером.
– Ове жене већ 23 године дијеле радост и тугу. Никада нису саме јер имају једна другу, за радост па нажалост и за посљедњи испраћај. Жене су снажно повезане музиком и љубављу. За ове 23 године смо изградиле узајамну бригу, љубав, могућност да путујемо и пјевамо широм Аустралије. Ми славимо живот, чињеницу да смо босански хор али и слободу кроз музику. Музика нема граница и кроз свој неограничени дух хор представља све људе, закључила је Слађана Хоџић.
Преузето: Моја БиХ
