Економиста свјетског гласа, угледни банкар чији су рад и дјеловање интернационално признати, Зеничанин Саша Бешлић с европском адресом представницима и-платформе говорио је о свом успјеху, али и о томе шта Босни и Херцеговини недостаје како би заиста кренула напријед.

Како је то бити, из Ваше перспективе, најбољи банкар, кад се код нас (у БиХ) још увијек причају вицеви како су сви, не само банкари него и адвокати, на дну мора добар старт за хуманије човјечанство?! Сигурно је у Шведској, а поготово у Швицарској, знатно другачије, али пада ми на памет и она Брехтова да нису лопови они који пљачкају банке, него они који их оснивају… Ви сте, ипак, чини се, нешто попут банкарског Робин Худа?!

То је не само добар виц него и истина на много начина. Ја сам банкар који је прије 25 година схватио да улога банака и финансијског система у генералном економском склопу мора проћи кроз велику промјену. Постоји више разлога због чега је то потребно, а један од важнијих је спознаја да финансијски систем треба нови социјални уговор са друштвом у којем дјелује и живи. У суштини финансије су једна врста алата за остваривање циљева друштва и тај алат се може употријебити и за грађење друштва и просперитета или за уништавање друштва. До нас је ако то желимо промијенити. Уз одговорно улагање добра зарада, али и миран сан су загарантовани. А, ја сам вам прави примјер тога. Према томе тај глобални финансијски систем се може усмјерити на одговоран начин. То што треба да се мијења је циљ тог система и циљеви тих инвестиција. Ја сам пропутовао планету три пута и био на мјестима гдје се обично не иде ако радите са финансијама, видио тугу, чемер, ропство али и срећу, радост и прогрес. На концу, све почиње са људима и завршава са људима.

Врло ми је занимљив тај Ваш прелазак, не само из ратом захваћене Босне и Херцеговине у Сјеверну Европу, него у каријери, из поља новинарства, Црвеног крста, Африке, у редове људи у одијелима, са краватама… А да при томе нисте изгубили морални компас и етички ангажман, који сте успјевали наметнути чак и најтврдокорнијим, најретрограднијим капиталистима… Откуд баш таква развојна линија?

Ја сам увијек тражио реалне ситуације и праве приче, са терена, из производних пројеката, дискусија и разговора са људима који раде то у што ја желим инвестирати. Морални компас је доста једноставан. Ја сам преживио рат здрав и жив, послије тога за мене више не постоји неки реални страх пред поразом или тескоћама, осим тога, то што сам добио од живота морам на неки начин дати назад животу. Ми живимо у индивидуалном, квази-капиталистичком систему који у суштини све своје невоље мора побиједити колективом. То је та синтакса капитализма која се сада налази у хисторијској кризи и једини начин напријед је заједно без обзира шта ми о томе као индвидуе мислили.

Шта можете рећи о свом животном путу који није био нимало лаган, напротив? Гдје сте проналазили мотивацију и вољу да постигнете то што сте постигли и још увијек се не заустављате?

Ја сам имао и луду срећу и велику храброст, младалачку наивну храброст. Те приче из свијета, ја сам посјетио скоро 100 земаља, гдје људски снови, стрепње, нада и храброст мијењају државе, индустрије, и историју, и оне су заувијек дио мене. Гледати младу мајку у Африци која први пут употребљава мобилни телефон за бизнис или гледати небо у индијским ноћима са пољопривредницима који се боје климатских промјена су ствари које стварају још већи мотив за рад. Ми можемо промијенити будућност на боље.

Босанскохерцеговачки медији воле да преносе како сте пуни хвале за људе нашег порјекла, али не изостаје утисак да они засијају много чешће у иностранству. Зашто та наша чудновата „биљка“ боље успијева другдје, а не код куће и ријетко кад би да се врати?

Наравно то није чудно, то је дио игре медија и протагониста тако неког успјеха. Мој највећи успјех су троје дјеце који постају нормални људи. Вратити се могу у посјету, али живјети доле не вјерујем с обзиром да националистички популизам још дубоко влада наративом друштва, нажалост. Ја живим дуже у Шведској него што сам живио у БиХ. Волим своје поријекло и поносан сам на дух људи уз које сам одрастао. Тај дио мене са том неком шведском комбинацијом даје ми пуно тога у животу.

Недавно сам чуо једног „паметног“ човјека како и даље заговара идеју да нема Босанаца и Херцеговаца, само Срба, Хрвата и Бошњака, сад ће бити 25 година послије крвавог распада Југославије. Имате ли идеју како би се могле превазићи страхоте тог рата које су најдубље посљедице оставиле управо у Босни и Херцеговини, и кренути једанпут напријед, или уназад, када су многи живјели боље и растерећеније?

Ја посматрам ситуацију кроз економску и финансијску призму. Будућност Балкана и БиХ је у интегралном економском систему, као прво између бивших република а онда према другим регионалним центрима. ЕУ ће имати улогу можда још десет година, а послије тога ће се дезинтегрисати на сјеверни и јужни дио (као и бивша Југославија). Интерна дисфункционалност ЕУ ће довести до тога мада постоји сценарио гдје се то неће десити. Људи на Балкану морају можда схватити да ми нисмо центар свијета и да морамо наћи начина да живимо и радимо у глобалном контексту.

Када је у питању развој босанскохерцеговачке дијаспоре, односно веза са матичном државом, каква су Ваша искуства или препоруке за побољшање обостране позиције, оног што се зове билатерална сарадња?

Ја сам имао спорадичне контакте са дијаспором и више на неком генералном нивоу. Увијек интересантно и има и акције али више се прича, а мање ради. Постоје многе могућности за праву размјену, али наши људи требају да схвате да за то треба времена и услова. Понекад треба све брзо и одмах.

Који су алати, средства, процеси, неопходни да економија превлада политику, како би босанскохерцеговачко друштво имало перспективу у савременом свијету који се убрзано мијења?

Корупција, недостатак правне државе, хиљаду закона, непотизам, ентитетска политика, национализам. Све је то дио фундамента БиХ које се љуља, а опстаје због страха Запада да се поново не поубијамо. Надасве чудна конструкција која опстаје из тог страха, а у суштини је највећа препрека за развој. Без те промјене неће бити никакве прогресивне будућности. Млади ће напустити државу, а остаће само они који морају.

Преузето: i-dijaspora