Рођени Тузлак који је одрастао у Кладњу данас игра значајну улогу у координирању сарадње између Босанаца и Херцеговаца у дијаспори и у домовини

Процјена је да у Швицарској живи више од 60.000 Босанаца и Херцеговаца, а један од њих је наш данашњи саговорник Никола Бурић. Никола је извршни директор и-платформе, уреда и онлине платформе која координира, промовира и јача сарадњу између појединаца, фирми, организација и институција мотивираних да остваре идеје и пројекте који доприносе развоју Босне и Херцеговине.

За себе воли рећи да је рођен у Тузли, а да је све остало повијест. Када га неко пита одакле је, најчешће одговори да није важно одакле човјек долази нити камо иде – важно је само да је сретан док хода.

ЗАЦИЈЕЛИТИ РАНЕ

– Шалу на страну, живио сам прилично сретно и задовољно као дијете у Кладњу све до 1992, односно до почетка рата у БиХ, као и вјероватно сва дјеца с наших подручја рођена ‘70-их и почетком ‘80-их година, а онда сам с мајком и са старијим братом, као избјеглица, живио у Новом Саду, гдје сам завршио основну школу и Гимназију.

Како је протекло Ваше одрастање, с обзиром на бх. поријекло и сазријевање у другој средини?

– Године у избјеглиштву и одрастање без оца, који је током рата остао у Кладњу, биле су препуне изазова, због чега одрастање у то вријеме није било нимало једноставно. Ипак, сигуран сам да је велики број тадашње дјеце пролазио кроз сличну судбину јер је заиста живот у избјеглиштву итекако специфичан, усљед упознавања с новом, до тада невиђеном, средином и културом (да, војвођанска култура се увелико разликује од наше), али сам такођер свјестан да се ни тај, тадашњи наш, начин живота не може поредити са одрастањем дјеце у ратом захваћеним подручјима.

Сматрам да је битно причати о траумама из дјетињства, као и радити на њиховом зацјељењу. Без зацјељења и исцјељења рана изазваних траумама нема ни личног ни професионалног напретка, а ни стварања здравог друштва.

Недавно сам чуо реченицу која ме се дојмила, те ћу је радо подијелити с вашим читаоцима и читатељкама. „Оно што нас не убије одмах, развија нам нездраве обрасце понашања, који нас убијају полако и сигурно“. И не само нас него и људе којима смо окружени, али и средину у којој живимо.

Но, што се тиче одрастања, након Гимназије одселио сам у Загреб, у којем сам, с кратким прекидима, живио двије године. У међувремену, кратко сам боравио у Љубљани и у Далмацији. Покушавао сам схватити шта се заправо десило (у) Југославији и како период ‘90-их година виде грађани/ке новонасталих република.

Дипломирани сте инжињер заштите животне средине. Како сте се одлучили на каријеру у овом пољу?

– Заправо сам хтио студирати и истраживати друштвене науке, што је узроковало да добар дио свог животног пута, одрастања и сазријевања патим за истим. Наиме, старији брат је након двије године студирања на Природно-математичком факултету у Новом Саду напустио студиј и уписао филозофију, што је био шок за наше родитеље, јер је био одличан студент. Када сам им ја рекао да ме интересује антропологија, били су затечени и, с обзиром на чињеницу да смо били веома сиромашни, временом сам схватио да је њихов страх био поприлично оправдан. Размишљали су из угла егзистенције, што ранијег осамостаљивања и проналаска запослења.

ИНТЕРЕСИ

Како је антропологија била само неостварен сан у то вријеме, у Новом Саду је била тек отворена Катедра за инжењерство животне средине на Факултету техничких наука и мени је из те перспективе било веома занимљиво размишљати и маштати о рјешењима која би могла допринијети квалитети живота. Додуше, моји професори су већ рано увидјели да ме технологија и техника и нису баш превише интересовале, колико пак друштво, економија, политички системи, стога сам се релативно рано заинтересирао за глобалне друштвене феномене као што су климатске промјене и одрживи развој.

Које пословне пројекте у контексту Ваше струке издвајате?

– Један сам од оснивача Новосадског едукативног центра у којем смо радили на пројектима цјеложивотног и неформалног образовања. Редовно смо организирали тренинге, семинаре и омладинске размјене, а истовремено сам радио и у једној ИТ фирми коју сам основао с колегама с факултета. Развијали смо софтвере, креирали друштвене мреже, Фацебоок апликације. Свакако, једна од занимљивијих ствари из тог животног периода јесте да смо, у сарадњи са компанијама из Аустрије, Швицарске, Њемачке, Италије и Грчке развијали тзв. енвиронментал фриендлy блоцкцхаин, јединствен у свијету захваљујући чињеници да у себи садржи алгоритам развијен за ФаирЦоин. За разлику од осталих криптовалута, ФаирЦоин не примјењује никакве функције рударства или ковања, које су потребне само за конкурентне системе и у себи садржи тзв. “прооф оф цооператион”. Такођер, био сам и један од оснивача „етичке банке“ назване Банк оф Цоммонс, чији је циљ подржати пројекте алтернативне економије и друштвених кретања на глобалној и локалној разини, а која самим тим, што је посебно занимљиво, ради без банкара.

Данас сте извршни директор и-платформе. Због чега сте се одлучили на ангажман у овом пољу?

– Овај пројекат је настао на иницијативу Министарства за људска права и избјеглице БиХ, а који је препознат и подржан и од швицарске владе.

  1. године наведено министарство послало је допис свим дипломатско-конзуларним представништвима, у којем је затражено мапирање наше дијаспоре. Швицарска влада наручила је научну студију која је урађена на Универзитету у Неуцхâтелу у Швицарској, чији су резултати показали да у овој земљи живи, ради и образује се више од 60.000 исељеника из Босне и Херцеговине. Након тога, на иницијативу Швицарске агенције за развој и сарадњу (СДЦ), формирана је организација и-дијаспора, која је у том тренутку окупила истакнуте чланове и чланице бх. дијаспоре у Швицарској. Услиједили су многобројни мултилатерални и билатерални разговори са представницима министарстава, амбасада у Сарајеву и у Берну, као и са представницима осталих институција и релевантних организација, који ће резултирати идејом о стварању једне платформе која би окупљала различите актере из свијета економије, привреде, науке, образовања, културе и сл.

УМРЕЖИТИ ДИЈАСПОРУ

Укратко, и-дијаспора је регистрована крајем 2014. године, а и-платформа лансирана крајем 2016. Присуство самом лансирању, упознавање с изнимним људима који су водили организацију, заједничка тежња за увезивањем “наших” људи широм свијета, као и пружање Босанцима и Херцеговцима пријатељске руке, мотивирали су ме да се прикључим и-дијаспори почетком 2018. године. И не жалим због тога.

Како бисте оцијенили до сада одрађени посао кроз и-платформу? Какви су будући планови у овом смислу?

– Сматрам да је до сада урађен одличан посао у смислу грађења кредибилитета и легитимитета. Наша мрежа тренутно је “скована” од преко 260 компанија, институција, појединаца и невладиних организација, а истовремено и непрестано расте.

Сарађујемо са многим институцијама као што су, већ споменуто, Министарство за људска права и избјеглице БиХ с којим радимо на пројекту Диаспора онлине цхецк -ин, затим остварујемо изузетну сарадњу са Факултетом за примијењене науке из Базела, са Швицарском кровном организацијом младих (САЈВ), са Пронатуром – најстаријом и највећом еколошком организацијом у Швицарској, са Вањскотрговинском комором Босне и Херцеговине с којом радимо на трансферу знања, те смо у пројектном одбору много већег пројекта којег имплементирају ИОМ и УНДП, названог “Дијаспора за развој”.

Убудуће планирамо умрежити и повезати бх. дијаспору која живи не само у Швицарској него и у Њемачкој, Шведској, Данској, Сједињеним Америчким Државама и у Аустралији. Планирамо наставити подржавати привредне субјекте из БиХ, стварати могућности ширења на швицарско тржиште у виду савјетодавних, менторских и едукативних активности. Додат ћу и то да се недавно један од наших истакнутих чланова досјетио да бисмо требали окупити пет милиона пријатеља, односно Босанаца и Херцеговаца, на једном мјесту, те је и то итекако значајан будући пројекат који ће захтијевати много рада и труда.

Између осталог, реализирамо и тзв. пројекте локалних заједница. Тренутно сарађујемо са Опћином Кладањ с којом смо недавно потписали Меморандум о заједничкој сарадњи. Но, прије тога, постојала је сарадња с кладањском дијаспором у склопу онлине евента “Кладањ Меет Уп”, који је већ до сада изњедрио импресивне резултате. Сличну сарадњу већ помало остварујемо с Градом Живинице с којима смо такођер потписали наведени меморандум, а у плану је и сарадња с градовима Тузла и Зеница.

Као што и сами истичете, дијаспора је незаобилазан потенцијал за БиХ. Како сматрате да се свијест о овом потенцијалу може повећати?

– Да је потенцијал итекако присутан и примјетан, мислим да је свима јасно. Но, сада је потребно радити на изградњи изгубљеног повјерења и промјени свијести у контексту охрабривања и оснаживања младих људи. Требамо сви заједно доказати да је промјена набоље у Босни и Херцеговини заиста могућа, и то кроз изградњу партнерстава између представника дијаспоре и локалних институција, појединаца, компанија итд.

ПРОМЈЕНА СТИЖЕ

Морамо промовирати примјере добре праксе, свакодневно размјењивати информације и поспјешивати умрежавање и прављење давно срушених мостова.

Сви се морамо укључити и његовати холистички, инклузивни приступ. Промјена засигурно долази, хтјели ми то или не. Ипак, сматрам да је кључан и притисак који мора доћи одоздо, односно из локалне заједнице јер само на њега институције реагирају. У коначници, и воља. Уколико нема воље са свих страна, наш труд је узалудан.