Аутор: Мерима Чустовић

Фото: Дамир Хоџић

Још се сјећам мајке како стоји уплакана док се ја као 17-годишњакиња укрцавам на лет за Београд на путу за Америку. Године 1991. сам незнајући узела претпосљедњи лет да проведем посљедњу годину средње школе у Америци. Судбина је одредила другачије. Већ наредне године су се све границе затвориле, а родитељи су ми оставили поруку на телефонској секретарици да су у животној опасности – јасно ми говорећи: “Никада се не смијеш вратити”.

– У позадини сам чула пуцњеве. Као 17-годишњакиња сам се нашла  без државе, породице, будућности и долара у џепу. Сви моји амерички средњошколски другари су знали шта ће тачно радити, а ја нисам могла ни остати, нити се вратити. Остала сам сама – прича нам Адмирела Анцион,  међународни дипломата, миротворац, хуманитарац, борац за права избјеглица, а против организованог криминала, корупције, тероризма и гусарства, рођена Мостарка и амиџична легендарне мостарске ласте Емира Балића.

Као тинејџерку занимала ју је дипломатија, жељела је постати дио УН-овог тима, и успјела је, али није ни слутила шта ће све морати проћи на путу да оствари снове. Остала је сама у далеком свијету, три године није имала контакт са породицом, није знала да ли су живи, први пут их је видјела након седам година живота у дијаспори.

За то вријеме, преокренула је причу – улогу жртве замијенила је улогом спаситеља. Постала је први међународни дипломата из БиХ у УН-у, прва држављанка БиХ на Флетцхеру и Харварду, најбољим школама за међународну политику, али и први међународни дипломата из јужне Европе у УН-у који се бори против тероризма и организованог криминала…

Већ у 19. години сте започели мисију коју сте послије врло успјешно кроз УН наставили. Иако сте били сами, остављени на милост и немилост великог свијета, нисте заборавили да бринете и о другима. Добровољно сте дочекали прве избјеглице у Америци, логораше из Мањаче и Омарске. И помогли сте им да се настане. Чему Вас је све то научило и колико је одредило Ваше животне принципе и циљеве?

– У почетку је тешко у свакој новој средини и све изгледа ново – као на филму: униформе, фудбалери и фудбалске утакмице, бејзбол, плесови у чарапама, велика аута… Морала сам некима објаснити да Југославија није дио Совјетског Савеза. Врло мало се тада знало о нама и било нас је врло мало у Америци. Први пут сам се сусрела са компјутерима јер тада у Југославији нису били у широкој употреби. Одмах сам узела часове информатике и мислила сам да је велика шала када ми је наставница рекла да ћу добити награду из информатике, и да организују забаву додјеле. Касније сам тек сазнала да су ме чекали да ми је додјеле, а мене није било, јер сам мислила да се шале.  Награда је била за труд и оптимизам. Американци су специјалан народ и увијек гледају нешто позитивно – тако сам и ја требала добити награду за неодустајање и труд. У почетку су ме у школи гледали као странца и моји пријатељи су били други страни студенти и афроамериканци – дакле мањине. Полахко сам склопила многа блиска пријатељства јер ми је одговарала та њихова опуштеност, позитива и једноставност. Када је рат почео, показао се прави амерички дух солидарности и хуманости. Нашла сам утјеху у америчком народу од којих већина није могла да схвати рат у БиХ, али су знали шта значи бринути се за животе својих вољених.

Добила сам академску стипендију за приватни католички колеџ у Иоwи гдје сам радила три посла док сам завршавала студије. Рат у Босни ме је мотивисао да студирам међунардну политику учећи се на грешкама међународне заједнице од малена. Бројала сам прекршаје, забране зоне летења и ембарга, и неуспјехе међународне заједнице да успоставе мир. Када сам чула да ће Америка примити 1.000 избјеглица из Мањаче, који су већински били у логорима, одмах сам се пријавила као волонтерка да им помогнем да се настане у Америци, да добију послове и да им дјеца почну са школама. Много пута сам радила бесплатно, али нека искуства ми нико не може платити, а то је душевно задовољство од помагања жртвама насиља или неправде. Не да је било тешких момената, него тешких година – када нисам знала да ли ми је фамилија жива, када нисам знала како се прехранити сљедећег тренутка, како платити за сљедећи семестер школе. То ме је обликовало у данашњу особу. Не желим никога гледати са висине. Научила сам да што више дијелим, то више имам.

Да ли сте икада могли замислити да ће Ваш живот ићи у смјеру како он изгледа данас?

– Никада нисам помислила када сам напуштала Југославију да ћу се вратити тек након 30 година, и да ћу пропутовати више од пола свијета. Никада нисам помишљала да ћу да похађам једну од најбољих школа за међународну политику Флетцхер Сцхоол оф Лаw анд Дипломацy и Харвард, и да ћу да будем стално запослена у УН-у. Мислим да сам дошла до успјеха јер нисам марила за њега – него сам радила шта ми срце захтијева, а говорило ми је да морам да се спремим да помогнем другим народима, да никада не искусе оно што се десило у Југославији, а посебно у БиХ. Дакле, имала сам свјетиљку љубави према човјечанству истини и правди.

Посљедњих 30 година живјели сте у седам држава. Колико Вам је стално мијењање адресе помогло да схватите овај свијет, у Вашој личној надоградњи, а и у Вашем послу?

– Постала сам држављанка свијета, а и неко ко је свугдје код куће, а нигдје сасвим. Осјећам се добро у интернационалној средини, и могу да нађем заједнички језик од Масаи племена у Танзанији до избјеглица из Бурундија, министра на Мадагаскару, до гусара у Сомалији, и продавачице на пијаци у Сарајеву. На крају смо сви исти. Разликујемо се по вриједностима, а не по боји коже, пасошима и језицима. Научила сам да је у послу врло важно како се поставимо са локалним упосленицима који остају након што се дипломате премјесте у другу државу. Нпр. моји асистенти у УНХЦР избјегличком логору у Танзанији би често рекли да нешто не може и није изводљиво. Научила сам их да окрену причу у шта је могуће и да не прихватају немогућности. Значи, промјена односа и размишљања је врло важна у свакој ситуацији.

У 22. години сте били аташе у Амбасади БиХ у Wасхингтону за штампу и хуманитарна питања као и специјални асистент амбасадора. Како сте навели, представљали сте БиХ на саслушањима САД-овог Конгреса, пресс конференцијама и свим збивањима у Wасхингтону. Издвојите нам најзанимљивији случај на којем сте радили.

– Било је пуно занимљивости у Wасхингтону. Најупечатљивија је била посвећеност особља Амбасаде. То је била прва Амбасада БиХ у Wасхингтону, најважнија на свијету – а ми смо били стиснути у стану без воде и санитарија. БиХ није имала средстава, али је имала кадар коме је било стало да БиХ упути на пут према развоју и помирењу.

Занимљиво је да сте 2000. године били прва држављанка БиХ која ради за УНМИК на Косову…

– Да, на Косово сам отишла из Америлке као миротворац за УН одмах након НАТО интервенције. То је било кључно вријеме за изградњу послијератног Косова. Тамо сам успоставила осам уреда ципса у рекордном времену од 6 мјесеци и надгледала рад од 60 упосленика.

Годину послије, у Танзанији сте били УНХЦР-ова управница три велика избјегличка логора са 140.000 људи, гдје сте се сусретали и са жртвама геноцида. Како сте све то доживљели с обзиром на то да сте из земље која је такођер у посљедњем рату доживјела геноцид?

– То је било занимљиво искуство јер су неки логори били са Хуту избјелицама из Бурундија, а неки из Руанде. Дала сам максимум од себе да им олакшам ситуацију, и мислим да су они били свјесни тога. Била сам добродошла као неко из БиХ, као једна од њих, вјеровали су ми да се искрено саосјећам и залажем. Питали су ме зашто свијет третира боље избјеглице из Европе него из Африке. Када сам видјела да људи живе на мало пуре и соли, годинама нисам ни сама могла да једем кад бих се вратила у колибу. Усредоточила сам се да побољшам њихове увјете живота – да добијају пуне рације, да утјечем на смањење морталитета, да помогнем жртвама сексуалног насиља, и да скратимо вријеме у транзит кампу као и стварању хуманијих увјета у њему.

У Кенији сте били лидер УН тима за борбу против корупције у Сомалији у најкорумпиранијој држави на свијету. Градили сте и центре за образовање како бисте затворенике гусаре одвратили од поновног насиља. Колико је све то било ефикасно?

– Мој рад у Сомалији је био почетак борбе против корупције. Водила сам дијалоге између владе Сомалије и невладиних организација о проблему корупције и како га ријешити. Дакле, важан почетак је идентификовати и признати проблем и разговарати о рјешењима. Самим тим то је велики успјех јер та тема може бити врло опасна. Створила сам моментум и мрежу за борбу против корупције. Што се тиче затвореника и бивших гусара, направила сам програме њихове рехабилитације и реинтеграције након затвора. Састојали су се од  стицања знања из разних заната и додјељивању алата како би могли да се упосле и крену правим путем без насиља.

Десет година сте лидер УН тима за Западни Балкан за борбу за тероризам и организовани криминал. Колико смо заправо корумпирани и је ли могуће ријешити тај проблем?

– БиХ је на 101. мјесту на Индексу корупције од Транспаренцy Интернатионал. То се може гледати са разних страна. Наравно да за корупцију има рјешење. За почетак, паметно би било да БиХ имплементира мишљење Европске уније које се односи на владавину права. Наравно, имала бих много идеја како помоћи БиХ са овим проблемом.

У Хагу сте били политички савјетник организације за хемијско разоружање, надлежни за организацију свјетског одговора на напад хемијским, нуклеарним и биолоским оружјима. Да ли је ово сад са пандемијом коронавирус заправо биолошки рат?

– Пандемија није биолошки рат, али је истовремено рат на човјечанство. Захтијева системску међународну координацију, стандардизацију, систематизацију и успоставу режима надгледања и техничке помоћи земљама и регијама које су највише погођене. Корона је тест за хуманост и шанса да се покаже солидарност. Она је заједнички непријатељ који не зна границе и националости. Савладат ћемо је тек када и ми пребродимо такве препреке и помогнемо једни другима.

Недавно сте се вратили из Холандије гдје сте били одговорни за допринос Међународног трибунала за мир у региону. Какве кораке сте направили по овом питању?

– Имала сам част да сам била задужена за насљеђе трибунала и његов допринос међународном праву и правди у регији. За веома кратко вријеме организовала сам масовне дијалоге о насљедству на којима је учествовало више стотина стручњака. Такођер сам организовала почасно затварање трибунала на коме су присуствовали представници жртава, као и краљ Холандије, УН-ов генерални секретар, и више од 300 високих чиновника међународних организација и дипломатије. У Сарајеву смо имали завршну конференцију.

Доказали сте да се из ничега може направити много. Шта бисте поручили младима у БиХ који своју будућност углавном не виде овдје?

– Лахко је паметовати, али видим да одлази пуно младих људи са свих страна, без обзира на националност или религију. Има разлог зашто одлазе. Одлазе људи који су образовани. Ментално је лоша ситуација за људе. Људи одлазе да нађу мир. Не могу да им судим. Сви живимо негдје у иностранству, зар није љепше да направимо нешто од ове државе. Није само узречица да су дјеца наша будућност. То је чињеница. Морамо уложити у њихов развој и срећу и промијенити однос према њима. Говор подјеле штети младима и треба створити атмосферу гдје ће се осјећати сигурно и да имају будућност у БиХ без константног осјећаја несигурности. Вани није све тако сјајно како изгледа. БиХ има пуно тога доброг које треба да гаји и чува и да се поноси својим, да подржава своје, и цијени допринос омладине. Друга ствар је да је и БиХ потребно више позитивних прича и промјена погледа на свијет која почиње са сваким појединцем. Ту је кључно истаћи важност репрезентације и доприноса жена – као и њихова узајамна подршка једне за другу. Само тако ћемо моћи превазићи вјековне стереотипе и разбити окове институционализираног шовинизма свугдје у свијету. Жене морају да нађу своје мјесто у свему томе и да направе свој јединствени допринос без имитације мушког понашања. Ми имамо много да допринесемо и вријеме је да престанемо да осуђујемо једна другу по изгледу или по неким застарјелим схватањима. Само тако можемо напредовати у сваком погледу и открити шта значи бити жена – лијепа изнутра и моћна са вана.

Преузето: Фактор