Фехим Окановић је рођен у Миричини, опћина Грачаница. Већ 44 године живи и ради у Њемачкој. Годинама је један од истакнутих активиста Босне и Херцеговине у овој земљи. Због његове сусретљивости, лијепе нарави, немирног али позитивног духа, љубави према спорту, посебно фудбалу – и домовини, увијек сам се радовао нашим сусретима.

– Рођен сам у Миричини, општина Грачаница. Након завршене осмогодишње школе уписао сам хемијско-техничку школу у Лукавцу. Послије завршене школе 1968. године и одслужења војног рока, као талентовани фудбалер отишао сам на пробу у ФК Велење. У Словенији сам остао само пола године, а онда се вратио у своју Миричину. Био сам млад и немирног духа и није ми се напуштала Босна и Херцеговина. Међутим, нисам успио наћи посао у завичају те се 1974. године одлучујем за одлазак у Њемачку, у град Росенхеим.

Играње фудбала ми је помогло да ми клуб 1860 Росенхеим да стан, посао и среди све папире за боравак и рад у Њемачкој. Увијек сам био друштвено веома активан па сам тако 1976. године изабран за секретара тадашњег Клуба Југословена у Росенхеиму. Године 1979. прелазим у ФК Грасау и тамо добивам посао у фирми Кертинг-Електроник у којој је радило више од 800 људи из бивше Југославије. Године 1982. селим се у град Приен и почињем се бавити угоститељством, све до 1995. године.

У угоститељству ме је затекао и рат, распад бивше Југославије и агресија на Босну и Херцеговину. Одмах сам се укључио у организовање хуманитарне помоћи за Босну и Херцеговину. Формирао сам Одбор за помоћ БиХ. Уз подршку градских структура Приена добили смо просторије старог ватрогасног дома у коме смо сакупљали помоћ у храни, одјећи, обући, лијековима. Од Мерхамета и Каритаса добио сам одобрење да могу сакупљати помоћ за БиХ на цијелом простору Њемачке. Успио сам да опремим болницу у Грачаници креветима и апаратима за инфузију. Уз помоћ Општине Приен успио сам послати 10 камиона шлепера помоћи за потребе Општине Грачаница, прича нам Фехим Окановић.

Окановић свој мир и задовољство није пронашао ни у угоститељству. Желио је нешто ново, занимљивије те преквалификацијом стјече звање приватног детектива. Године 2006. сели у Минхен, у коме добива посао.

– И по доласку у Минхен укључио сам се у друштвени рад, прича даље Окановић. “Одмах сам се придружио активистима Заједнице БиХ у Минхену. Најактивнији сам био, а и сада сам на пољу спортских активности Заједнице. Организовали смо много турнира, а Заједница има привилегију да координира екипу, репрезентацију грађана БиХ у Њемачкој која грађане БиХ у овој земљи представља на Свјетском првенству у малом фудбалу које традиционално, сваке године организује Свјетски савез дијаспоре Босне и Херцеговине.

Ми у Минхену смо 2007. године били и домаћини првенства. Драго ми је што сам дио екипе људи који се брину да Њемачка учествује на овим првенствима која се по правилу одржавају у различитим земљама у којима живе наши грађани и која увијек буду највећи спортски догађај у бх. дијаспори. Осим у спорту, посљедње четири године активан сам и на пољу очувања матерњег језика и идентитета дјеце грађана БиХ у Њемачкој. Члан сам руководства Савеза допунских школа БиХ и један од координатора босанских допунских школа у Баварској. Савез допунских школа БиХ је на овом пољу посљедњих шест година направио изузетне резултате”.

Фехим Окановић има два одрасла сина, Едвина и Ервина. Обојица су рођена у Њемачкој. Едвин већ има своју породицу, а Ервина то још чека. Фехимов млађи син Ервин био је изузетан фудбалски таленат и сви су му предвиђали блиставу фудбалску каријеру. Почео је тренирати са пет година и као дјечак подсјећао је већ на легенду Златана Ибрахимовића. Играо је за Унтерхацхинг, у другој њемачкој лиги, и када је требао да оде за Швајцарску и потпише за Берн, прва швајцарска лига, повриједио се. Страдала су му оба кољена што је прекинуло његову каријеру. Био је то шок за младог играча али и за оца Фехима који је уложио пуно времена, труда и новца у његову каријеру. Али, живот је непредвидив, зна то добро Фехим Окановић.

– За све ове године колико сам у Њемачкој, своју домовину, нашу Босну и Херцеговину и свој родни крај, као амајлију, носио сам и носим у свом срцу. Власти бивше Југославије улагале су јако пуно у нас у иностранству, на културном, просвјетном, информативном и спортском плану. Стимулирали су нас на активности и везе са завичајем.

Данас је ситуација супротна и жалосна. Грађани Босне и Херцеговине препуштени су сами себи. Владајуће структуре у БиХ се према нама у дијаспори односе маћехински и потпуно нас одбацују. Принуђени смо да се сами организујемо. Активисти БиХ у дијаспори улажу огромну енергију и напор да се како тако организујемо, да се одупремо асимилацији, да сачувамо своју културу, обичаје, свој језик и идентитет и да се не погубимо по свијету. Овакав однос наше државе према више од два милиона становника је несхватљив.

Босна и Херцеговина и сви њени грађани, посебно они који у њој живе, заслужују бољи, достојанственији живот. Ово што раде наши политичари, никуда не води. Босна и Херцеговина има све предуслове да буде модерна и напредна европска земља у којој сви требају бити сретни и задовољни. Надам се да ћу у пензији, у својој Миричини дочекати вријеме да БиХ буде земља у коју ће људи радо долазити, а не из ње бјежати.

Пише: Харис Халиловић

Преузето: Моја БиХ