Проф. др. Зоран Пајић, у свијету уважени професор међународног права, политички аналитичар, рођени Мостарац, који је живио и школовао се у Сарајеву, данас  са адресом боравка у Лондону, током маја 2019. године био је ангажиран на Правном факултету Универизета у Сарајеву у оквиру пројекта „Дијаспора за развој“ („Д4Д“) – пројекат Министарства за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине и Владе Швицерске, у партнерству са Развојним програмом Уједињених нација (УНДП) и Међународном организацијом за миграције (ИОМ).

Са Пајићем смо разговарали у Сектору за исељеништво, током његовог ангажмана на Правном факултету у Сарајеву. “Драго ми је да су ме младе колеге са Правног факултета срдачно дочекале у институцији у којој сам некада радио као професор међународног права. Доста се тога измјенило од тада, лијепо је видјети нове младе генерације пуне ентузијазма и воље за знањем и напретком ове институције”, казао је Зоран Пајић на самом почетку састанка.

Из разговора са Пајићем сазнали смо да је до 1992. године био професор међународног права на Правном факултету у Сарајеву. Из Сарајева је отишао почетком рата, те своју професионалну каријеру наставио у Великиој Британији. Од 1994. године Пајић ради на престижном  “King’s Collegeu” у Лондону, а радио је и за “Royal Institute for International Relation”  те обављао високе савјетничке функције за Међународну кризну групу и Уред Високог представника у БиХ. Аутор је бројних чланака и студија у свјетским часописима и посебним публикацијама, а као ко-уредник објавио је књигу о правно-политичкој баштини Хашког трибунала за ратне злочине.  Након одласка у пензију, др Пајић је именован за академског руководиоца Постдипломског студија “United Nations Protection of Human Rights”, на Универзитету у Лондону.

На Правном факултету у Сарајеву за студенте додипломског и докторског студија одржао је блок предавања на теме: “Да ли је међународно право – право”, “Међународно право и међународна политика”, “Владавина права”, “Реформа права и правосуђа у БиХ”,  “Лустрација у правосуђу”, “Транзицона правда”, “Уставноправно или међународно питање”, “Академски стандарди”, “Устав БиХ – домети тумачења и фактичке ревизије”.

Пајић сматра да је Правни факултет у Сарајеву на добром путу да врати некадашњи углед ове институције када је незванично бивао рангиран иза Правних факултета из Београда и Загреба.  Посебно је импресиониран групом асистената који су недавно примљени на Факултет.

На наше  питање какве утиске и искуства носи са ангажмана на преносу знања Пајић нам је одгворио да су његови  утисци са овог ангажмана  веома позитивни, а истовремено неочекивани. „Познато је у сарајевским академским круговима да ме је Правни факултет у Сарајеву конзистентно игнорисао као колегу од 1996. године.  Утолико сам био пријатно изненађен позивом да учествујем у овом аранжману.  Драго ми је да наш Факултет, који има велику и утемељену традицију, данас воде нове и млађе колегице и колеге како у настави тако и у Управи“ каже наш саговорник и додаје да је искрено уживао, као гостујући професор, пуне двије седмице у раду са студентима и повременим радним сусретима са колегама. “Препознао сам професионалну атмосферу код многих и интерес за размјену искустава и знања. Зрелост већине студената ме посебно импресионирала, а њиихова интересовања инспирисала“. Међутим, оно што је као гостујући професор уочио су остатци старог метода који неминовно оставља трага и на студентима.  „Превазиђени  ex-cathedra приступ подстиче пасивност доброг дијела студената чак и на вишим циклусима.  Нелагода или „страх“ да се постави питање на часу је вјероватно посљедица годинама занемареног интерактивног приступа у настави и неосноване професорске ауторитарности. Одсуство навике академског читања је највећа препрека стручном напретку студентског корпуса и подстицању интелектуалног дијалога“ истиће наш саговорник.

Пајић  сматра да стручњаци из Босне и Херцеговине који живе и раде у страним земљама, у правилу, су прихватили професионалне критерије високо развијених друштава и система.  Они очекују да у сарадњи са одговарајућим институцијама БиХ буду прихваћени као носиоци нових знања, признатих пројеката и највиших свјетских стандарда у својим областим. Усуђујем се рећи да код нас који смо се афирмисали „у свијету“, или млађих који су се школовали ван БиХ и направили завидне каријере – постоји воља и интелектуални капацитет да помогнемо БиХ.  Али искуства многих, који су нудили пројекте или свој лични научно-стручни допринос, говоре да су наилазили на једва одшкринуте врата, или су она била сасвим затворена.  БиХ се мора отворити свијету и кноw-хоw императивима, а одустати од know-who критерија у трагању за свјетским вриједностима у струци, науци, умјетности, етц.

Пајићева порука стручњацима у дијаспори и институцијама у БиХ везано за огромне људске ресурсе у дијаспори и могућности њиховог доприноса развоју БиХ јесте да научно-стручна дијаспора из Босне и Херцеговине није концентрисана нити је организована као ресурс који се може лако идентификовати и покренути. Наука и струка увијек иду за новим изазовима, а те вриједности држава не може сама генерирати. Струковна и професионална удружења, угледне личности у науци и култури, те релевантна дипломатска представништва би могли бити спиритус мовенс у том правцу. Стручњаци који раде ван БиХ могли би бити гласније интелектуално заинтересовани за откривање перспективних потенцијала у земљи за свој ангажман. Не треба се устручавати нудити и “рекламирати” трансфер знања, јер од новог знања нико не може имати штете, осим оних који су узурпирали позиције у струци и науци. Али тај трансфер је двосмјерна улица јер онај који треба знања мора бити свјестан шта му треба, ако уопште зна да му нешто од тога треба.