Пише: Селма Ходо-Петровић/Клиx.ба     

Фото: Ivo Marevich 

Сарајевска умјетница с адресом у Лондону Sonya Радан недавно је одржала изложбу у Сачи (Saatchi) галерији, једној од најзначајнијих свјетских галерија за модерну умјетност. Управо је то био повод да позовемо Соњy и разговарамо о њеној дугогодишњој каријери, љубави према умјетности и њеном родном граду.

Људи су пред отворење изложбе стајали у редовима да би први ушли и видјели нешто ново и другачије. Умјетници који су са Sonyом учествовали на изложби стигли су из Кине, Јапана, Њемачке, Француске, Данске, Италије, Нигерије и других страна свијета.

„Различитост у приступу и презентовању умјетности, коју сам доживјела у галерији Сачи, уистину је невјероватна. Иако имам двојно држављанство, на овој свјетској изложби представљала сам БиХ. Жири је одабрао тридесетак мојих радова из серије Сјећање Дрвета. То су скулптуре и слике у исто вријеме“, започиње наш разговор Sonya.

Жирију и публици Sonyini радови свидјели су се не само због начина сликања, већ и због избора материјала које је углавном налазила по лондонским улицама. Биле су то дрвене греде и фрагменти грађе традиционално припремљене за сликање.

„Контакт с грубом текстуром дрвета, његова удубљења и избочине понекад су ми диктирали кретње киста. У необрађеној површини дрвета трагала сам за контурама те разнобојним мрљастим и разливеним траговима који су назначавали фрагменте лица. Сликајући на том одбаченом дрвету, имала сам осјећај да станаре древних лондонских кућа враћам у живот, дајем им једну нову, другачију димензију живљења, нови живот“, каже Соња и додаје да је ту направила помак од фигурације према рукопису блиском апстрактном експресионизму и енформелу.

Сузе због Микеланђелa

Као и сваки умјетник имала је узоре. Њен узор из студентских дана био је и остао Микеланђело, када је током студијског путовања залутала у подрумима Лувра и видјела склуптуру Роба, застао јој је дах. „Још ми је у сјећању тај моменат. Цијело моје тијело обузело је такво узбуђење и немоћ у исто вријеме да су ми сузе почеле тећи, нисам могла скинути поглед с љепоте коју је Микеланђело удахнуо у камен. То се осјећање вјероватно може упоредити с најснажнијим оргазмом“, каже Sonyа.

Сваки циклус њених слика је прича о њеном животу, а централна фигура је жена која изналази и утврђује властити идентитет током различитих животних периода.  „Моје је сликарство претежно фигуративно. Портрети готово увијек, па и у најмањој мјери, садрже по неку црту, одбљесак аутопортрета и како је то једном написала Љубица Остојић: ‘Оно што их повезује у огромну породицу преткиња, мајки, кћери, потомкиња, јест жудња. Вјечна и силна женска жудња, као креативни и активни принцип и разлог бивања'“, каже Соња и додаје како је инспирација нешто што долази изненада, али трасира креативни пут понекад за цијели живот, а када неко ствара четири деценије, онда то постаје потреба без које се више не може.

Тешки почеци у Лондону

Sonyа која је чланица Удружења умјетника БиХ 20. новембра ће поводом Дана државности у Колегијум Артистикуму (Collegium Artisticumu) одржати изложбу. У Сарајево долази неколико пута годишње, а главни разлог овако честог доласка јесте њена љубав према родном граду. Но, у Лондону је Sonyа веома цијењена умјетница па ће се о њој снимати и документарни филм.

У Лондон ју је, како каже, одвео рат, а живот тамо оставио дугих 28 година. Отишла је да постане ново и драгоцјено име бх. ликовности, а рат ју је нажалост промовисао као избјеглицу.

„Моје мисли биле су у Сарајеву, с мојим драгима који су ме у сваком телефонском разговору одговарали од намјере да се вратим. А моја изложба, а моји ђаци, школа, обавезе!? Све је пало у воду кад смо купили Europian с насловном страницом ‘Рат у Југославији се захуктава’. С трима картама у једном смјеру нашли смо се тог октобарског поподнева на кишним улицама Лондона. Не бих сада да описујем тај јад кроз који смо пролазили, но само детаљ: дан прије првог Тариног рођендана имали смо само двије фунте у џепу, собу плаћену за још три-четири дана и моју мапу с цртежима“, присјећа се Sonyа својих првих дана у Лондону и додаје како ју је и тада њен занат спасио.

Sonyin супруг успио је продати њен цртеж и за њега добити 150 фунти.
„То су за мене тада биле највеће паре у животу. Могли смо чак купити тортицу и поклон кћерки за рођендан. И не само то, успјели смо назвати неколико бројева из говорнице и уговорити сусрет с представницом Јеврејске свјетске организације (CBF) која нам је, захваљујући мом јеврејском поријеклу, понудила кров над главом и три оброка дневно“, казала је Sonyа којој Сарајево и данас недостаје.

У Сарајево долази да напуни батерије

Каже да јој недостају мириси овог града и пејзажи на којима је одрастала. Зато свако мало долази у Сарајево да, како каже, напуни батерије које се понекад испразне и зажеле свега тога.

Ипак, Лондон је завољела због његове спремности да пригрли другачије, јер се само у њеној регији говори више од 150 различитих језика. „Колико припадам једном или другом граду ни сама више не знам те готово несвјесно кажем, кад летим из Лондона, да путујем кући у Сарајево, а из Сарајева да се враћам кући у Лондон. Лондон је град који вибрира својим различитостима, град на чијим улицама видите људе свих раса, нација, религија, град пун шаренила, сексуалних слобода, толеранције, град у којем се не можете осјећати странцем. Град у којем се сами Лондонци поносе мноштвом култура и обичаја. Овдје је национално јело индијски кари, највећи карневал Лондона потиече с Кариба. Умјетност која је тренутно на највишој цијени је умјетност Азије“, каже Sonyа.

Као и сваки други већи град Сарајево се промијенило, добило нове становнике, нова насеља и нове приче, што је позитивна прича. Но, жалости је осјећај беспомоћности овдашњег народа. „Нажалост, једно је увијек у Сарајеву присутно, бар међу мојим пријатељима, а то је да не виде излаз из ситуације, како политичке, тако и економске. Велико је неповјерење према онима који стоје на челу наше државе. Ратне приче се увијек препричавају као да су љепше од стварности у којој људи живе. Сви знамо шта нам се збило тих деведесетих, није лако и не треба их заборавити, али 23 године послије рата треба ли и даље тјерати омладину из наше земље?“, запитала се на крају нашег разговора Sonyа.