Својом књигом, првијенцем „Један је завичај срца“, Едхија Махић је постала једина Босанка писац у Норвешкој. Мада је тек недавно изашла из штампе, у издању „Даорсон“ форлага у Шведској, и из познатих разлога није још ни представљена читаоцима, за овом књигом већ влада велики интерес код читалаца у Скандинавији, а и шире.

У мало и егзотично мјесто у средњој Норвешкој Трондхеим, Едхија је с родитељима и дјецом стигла као избјеглица из Љубушког. Недавно је, мало прије изласка ове књиге, Едхија отишла у заслужену мировину. Пензионисана је, али не као избјеглица него као угледни грађанин града Трондхеима у Норвешкој, као вијећник овога града, бивше норвешке престонице.

Шта се дешавало од Едхијиног доласка до пензионисања као градског вијећника, о томе говори ова занимљива и узбудљива књига, овај животопис једне босанске жене у егзилу у Норвешкој.

У свом сажетом поговору овој књизи најпрецизније је њену вриједност и потребу њеног настајања скоро милиметарски прецизно градирао један од њених рецензената и редактора Зејћир Хасић, угледни босанскохерцеговачки писац, кад рече:

„Оно што ми се наметнуло као дојам током читања и размишљања након прочитаног рукописа је то да је “Један је завичај срца” искрено и храбро написано дјело о путу који је прошла ауторица од доба дјетињства и дјевојашта у родном крају, преко ратних и избјегличких немилица и искушења које је проузроковала агресија на Босну и Херцеговину и у којој је доживјела тешке душевне патње и изгубила дом, и све што је чинило смисао и љепоту живота који је био пред њом и од којег је, пуна оптимизма, имала лијепа и ведра очекивања, а стекла болна сјећања, до налажења новог смисла живота и новог дома у Норвешкој, у којој је нашла свој тешко стечени духовни мир и открила дар и потребу за писањем.“

Има у дјелу „Један је завичај срца“ и лијепих, дирљивих лирских слика, али и потресних слика злочина и пустошења, има лијепих запажања и рефлексија о људима и људској судбини, има занимљиво портретираних ликова. Посебно су дојмљиви ликови из породичног живота.

Има сјете и бола, али и ведрине, хумора и шаљивих згода из дјетињства које дјелу дају посебну драж.

Има искрених интимних осјећања и жеља женске душе, искрених исповједи лишених лажног морала, што је ствар најнормалнија на свијету, жеље и потребе да се воли и буде вољен(а).

Има разумијевања и поштовања другог и другачијег, али и захтијева да будеш поштован. Живот Едхије Махић, описан једноставно а увјерљиво, јасним реченицама и језиком у којем има и нешто од особитости ауторичина завичаја и породичног језичког израза, управо је лијеп примјер како се бори за своје људско достојанство, како се оно стиче и чува.

Најкраће речено: има много тога због чега је дјело „Један је завичај срца“ требало и вриједило написати и објавити.

Извор: Моја БиХ